Hvata me melankolija, a u takvim sam trenutcima spremna na svašta. Pišem seminar iz bugarske proze, mučim se s Borisom Hristovim, čiji se alter ego deklarira kao operni pjevač, i osjećam se kao u dolini bačenih cipela koja simbolizira međuprostor između dva različita i međusobno odvojena prostora - svijeta luđaka i tzv. normalnih ljudi. Sviđa mi se ta simbolika, ali me guši nemogućnost izlaza. Kao u Grumovoj Gogi ili Dogvillu. Zatvorena između četiri zida, opterećena vremenom koje će me uskoro pregaziti. Treba se upisati u novu akademsku godinu prije putovanja u Grčku. Lijena, razigrana, ležerna, s tisuću drugih primisli...ne mogu. Sjedim i zabavljam se čitajući horoskop koji me okarakterizirao kao emotivno hladnu osobu (da bar). Pišem mailove i radim sve što je u ovom trenutku apsolutno zabranjeno. Koliko mi treba da shvatim - posao, a ne zezancija? Još dan, dva, tri...? Imam tu falingu da se do zadnjeg momenta ne mogu natjerati raditi nešto što ne volim. Nije horoskop ništa zanimljiviji od seminara u kojem se može nasrati sve i svašta (do danas nisam ni znala da bi me nešto slično moglo zaintrigirati), ali ne radi se o ocjeni, pa me utoliko više mami. Plus, otkrila sam nešto vrlo korisno, a to je da ne valja potcjenjivati vrijednost astrologije.
Vremena baš i nema, ali ću se uspješno zavaravati do samog kraja, kao i uvijek. Divim se ljudima koji se tako planski nabrzaka riješe svih obaveza. Pitam se da li im nije pretjerano stalo do onog što najviše vole, ili su stvarno bolesno sposobni da se tome posvete u dubinu, a uz to sa vrata skinu i one manje ugodne stvari. Istina, nisam više štreberica (a bila sam, i to kakva!), što mi nitko ne bi vjerovao, pa valjda ne mogu shvatiti danonoćno sjedenje nad knjigom. Možda bi u tom slučaju i ja stizala sve u pravi čas. Ah. Tko bi znao, navike se mijenjaju i mi u njima. U svakom slučaju, trenutno mi ne bi štetilo malo savjesnosti, pošto imam osjećaj da sam se našla u zamci.
U principu se ne isplati kukati (kukička je kod Maše), vrijeme je da osvijestim svoje mane i počnem uživati u njima...ni manje ni više. Upravo je moj dikobraz s kukičkom zaslužan za to da me ne peče grižnja savjesti. Dok mi drugi razboriti umovi govore 'Ana...počni učit...uči', s njom uvijek potonemo u naše privatno carstvo, i začudo na kraju uvijek sve stignemo. Da, ovo je oda dikobrazu, naime, manje od toga ne zaslužuje. Dva dikobraza sjede s glasom kamele i čekaju... Situacija gori. Party loving animals na pozornici. Dosta je bilo šale, vrijeme je da se mangup pokaže. Premda je sama zamisao Rimljana smiješna...It's been pages. Vrećica s dušom. Rimska ljubavna ironija. Znaš da ništa ne znam! Jaz pripadati tebi kot prašič. Tvoje dobre vrline. Čovjek-ruka. dancing bear...he's just dancing...Bugari u najgorem mogućem smislu. Poznam nekaj malega latinščine in veliko pregreh. S kakšno pravico ima mrtvec rdeče lase? lingvistička rasprava o riti. I do my breast. Od njega postade bedak. Odite vrit i ti i tvoj Horacije. Dobacila si mi kemijsku kao da sam nepismena. Ne suspreži zebru! Ionesco je imao rupu na torbi. Joj...o susjedima sam nešto čula. You made my day in China. We hope you'll like gmail. We do. To je ono što vam ubija uši po glavi. Nemoj me prozaično prekidati! Daj se ubij....mislim, nemoj, al' probaj! Moj stari je imao neke svoje trenutke, pa se nije mogao brinuti o hortenziji. Ja volim ljude koji ne vole reći 'r'. Ponedjeljkom i noću ribolov zabranjen. I'm in the band! Ta korvača se stalno raspadala. He's such a farmer, oh no! Dogodilo se negdje usred unuka. Ars longa, vita longior. Međuknjiževna zajednica. Shame on da hippie! Millet - sentimentalni klipan. Ima dreadove kao da mu rastu iz glave. Kaj ste pa Vi? Koja dobra torba...do idućeg ponedjeljka. Ja hoću onog što hoda. Ispravno, ali nije tako. Izdale su ga trule drvene noge.....
Sigurno je, da se u ludilu nalazi neka vrsta radosti, koju poznaje samo luđak.
ponedeljek, 1. september 2008
sreda, 20. avgust 2008
Priča koja slijedi
Knjiga, koju mi je jučer poklonio moj najdraži dikobraz , bez povoda ali s puno ljubavi. Najljepši doček, nakon povratka u Zagreb, koji sam mogla poželjeti. U Zara-vrećici, koja samo što se nije raspala (šta li bi moglo ispasti iz nje da je ostala čitava?), zatekla se i ta knjižica s posvetom, uz sve potrebne bilješke za slovensku prozu. Vrijeme ispitnih rokova se bliži...još tjedan dana, a ja lijena i s dobrim izgovorima da u zadnji tren saznam zašto je Menuet za gitaru 'veliki roman' i po čemu se to vidi, te argumentiram, ako se s tim eventualno ne slažem....sad bi joj ja nasrala i vjerojatno pala. Čemu provokacije, kad ne dozvoljava naše osobno mišljenje? 'Ne, ne, ne...Sad ću ja vama objasniti o čemu je riječ i što je pisac htio reći'. Ona. Zato manje ili više uspješno izbjegavam kolegije koji imaju veze s teorijom književnosti. 'Vi to savršeno shvaćate i znate lijepo pisati, ali doživljavate likove kao žive osobe. Općenito vam ništa ne fali, ali ste malo... kao s Marsa opali'. To sam imala priliku čuti od profesorice koja mi je predavala bugarsku prozu. Znam, opala sam s Marsa, čak sam joj priznala kakve sam to pametnije poslove imala na toj planeti i zašto se nisam pojavljivala na njezinim predavanjima. Lijepo, taktično, sa stilom, a ne kao kad Talijanu u Gardalandu objašnjavaš da ne želiš ući u čamac za dvoje, ako vas ima troje, i da ćeš pričekati na idući, makar ljudi čekali i mrgodno te gledali. 'No way, it's our last drive'. Zbog čega sve čovjek u životu ne ispadne budala. Zar mi nije svejdno gdje sjedim? Drugima nije, ali mudro šute. Kao da idem u rat bez jasne ideologije, ali ipak idem, jer znam da nemam drugog izbora, i da mi je jedini, prisilni cilj poraziti neprijatelja (i da sam pritom muško). 'Napisat ću drugi seminar, znam, ovaj je očajan, sve mi je jasno'. Kriva sam ja, dakle, ne smijem prigovarati. Napišem drugi, malo čopim tu, malo tamo, sve skupa dovedem u neku formu, okanim se vlastitog mišljenja i bar na tren pokušam zaboraviti da sam pročitala knjigu, a ne nečiju tuđu percepciju tog djela. Shvaćanja koja su mi strana i odbijaju me, jer nemaju onu notu koju tražim. Slijedi komentar: 'Seminar Vam je dobar' i sretna sam, jer znam da je više neću morati gledati. Za razliku od većine studenata, koji su naivno sretni jer su se riješili još jednog mukotrpnog seminara (i ja to mogu osjetiti negdje u dubini, ako se baš potrudim), mene muči pitanje, kakva je korist od svega toga. Čemu studij? Tako su nas učili u srednjoj školi...'Kaj je značilno za baročno literaturo?' Besedno cvetličenje...besedno cvetličenje....besedno svetličenje...'Sedi, 5'. Možda je stvar u meni, možda previše očekujem od sebe i ostalih, ali negdje mi nešto govori da sam u pravu i da to tako ne bi trebalo izgledati na fakultetu. Nije na meni da krojim studij, ali to mi ne oduzima pravo na gunđanje. Ajmo hodati slijepi i gluhi svijetom i bit će nam svima lakše!
Tko bi razmišljao o bezbrojnim aspektima jednog novopovijesnog romana, kad može čitati fantastičnu, uvrnutu knjigu nizozemskog pisca Ceesa Nootebooma? Čitati i ježiti se, izgubiti se u vremenu i prostoru, na Marsu. Kako ne obožavati osobu koja uvijek zna prepoznati ono što na neki način pripada mojoj stvarnosti? Netko, tko tako dobro poznaje moje strasti. Doista, naletjela sam na nekolicinu predivnih misli, koje kao da su iščeprkane iz moje podsvijesti, ali ih je za razliku od mene pisac znao oblikovati i prenijeti na papir. Neki opisi na meni ostavljaju doživotne tragove. Knjige, koje mi to pružaju, cijenim iznad svih ostalih. Nakon višesatnog čitanja (knjiga je kratka, 'za progutati' u jednom dahu, ali zahtijeva koncentraciju i prisijava me na onaj fenomen koji obožavam - nemogućnost, da nastavim čitati dalje, a da se po treći put ne vratim na jedni te isti dio). Ponovno dolazim do zaključka da svi zagrizeni klasični filolozi imaju neku sumantu sličnost. Jednostavno i istovremeno nevjerojatno. Treba mi malo vremena da dođem k sebi nakon tog jedinstvenog iskustva. Ne mogu se s lakoćom i bezosjećajnošću prebaciti na posve drukčiji sadžaj.
Beskrajno sam sretna, jer netko zna cijeniti ono što volim i jer moj povratak nekome znači toliko puno.
Tko bi razmišljao o bezbrojnim aspektima jednog novopovijesnog romana, kad može čitati fantastičnu, uvrnutu knjigu nizozemskog pisca Ceesa Nootebooma? Čitati i ježiti se, izgubiti se u vremenu i prostoru, na Marsu. Kako ne obožavati osobu koja uvijek zna prepoznati ono što na neki način pripada mojoj stvarnosti? Netko, tko tako dobro poznaje moje strasti. Doista, naletjela sam na nekolicinu predivnih misli, koje kao da su iščeprkane iz moje podsvijesti, ali ih je za razliku od mene pisac znao oblikovati i prenijeti na papir. Neki opisi na meni ostavljaju doživotne tragove. Knjige, koje mi to pružaju, cijenim iznad svih ostalih. Nakon višesatnog čitanja (knjiga je kratka, 'za progutati' u jednom dahu, ali zahtijeva koncentraciju i prisijava me na onaj fenomen koji obožavam - nemogućnost, da nastavim čitati dalje, a da se po treći put ne vratim na jedni te isti dio). Ponovno dolazim do zaključka da svi zagrizeni klasični filolozi imaju neku sumantu sličnost. Jednostavno i istovremeno nevjerojatno. Treba mi malo vremena da dođem k sebi nakon tog jedinstvenog iskustva. Ne mogu se s lakoćom i bezosjećajnošću prebaciti na posve drukčiji sadžaj.
Beskrajno sam sretna, jer netko zna cijeniti ono što volim i jer moj povratak nekome znači toliko puno.
petek, 8. avgust 2008
Menuet za odgađanje
Prisiljena sam pročitati slovenski apsurdni roman Menuet za gitaru od Vitomila Zupana. Nisam pametna kao neki ljudi oko mene, pa takve stvari ostavljam za jesen. Odbrojavam dane i samu sebe tješim da još nije došao trenutak suočavanja s tom zehtjevnom knjižurinom. Ironija je u tome što sam je čitala u drugom srednje i dopala mi se. Tad valjda nisam imala jasnu sliku o tome što čitam i pretpostavljam da mi se sve doimalo nekako 'kul'. Drugo objašnjenje ne postoji, osim ako sam tokom godina otupjela. Možda sam mazohistički uživala u tome da me knjiga iscrpljuje, ali sad, pogotovo ljeti, nemam snage za te fore. Nikako mi ne leži. Borim se s njom i uvijek me vraća na početak. Gubim. Tema je sama po sebi zanimljiva, ali me zato stil guši sa svim svojim novopovijesnim metodama i trikovima. Svaka rečenica boli i tjera me da se kod nje zaustavim i skupim hrabrosti za dalje. Roman ima samo 400 stranica, znači dan ili dva umjerenog čitanja nekog laganog štiva, ali to je varka. Sigurna sam da ih ima barem 1000, ako ne i više. Posuđivala sam je i vraćala, ponovno posuđivala i produživala, i sad ću je izgleda opet morati vratiti te zamoliti prijateljicu da mi je posudi na svoje ime. Sramim se. Kažu da je to djelo važno za slovensku kulturu, tzv.'veliki roman', zato moram biti sigurna u ono što čitam. To zahtijeva maksimalnu koncentraciju, a po sebi sudeći, vidim da još nije došao taj trenutak. Pokušala sam je čitati na raznim mjestima, misleći da će ambijent utjecati na moju psihu. Ništa. Priznajem da se u tako neugodnoj situaciji nisam zatekla već dugo. Sad znam kako je mami koja već deset godina na plažu nosi Prousta i ne miče dalje od početka. Ali Proust je faca, i premda ne odgovara masi (ljudi često zaziru od njegovih dugih rečenica i niza 'nepovezanih' asocijacija), mene oduševljava atmosfera i niz jakih te istovremeno prozračnih opisa. Menueta se gadim i uvenem čim ga uzmem u ruke. Nije apsurd taj koji me muči, nego autorova opsjednutost seksualnošću u doba rata, koja mi je nekako nespojiva s tim teškim razdobljem. Lascivnost u književnosti je jedno, a drugo su ekspresivni opisi seksulanosti tamo gdje im je najmanje mjesto. Zupanov postupak je toliko mučan, da njegovu neotesanost osjećam i tamo gdje je nema. Čitam i čekam. Pročitam i zgadi mi se. Teško je tako nastaviti, iako postoji mogućnost da se na kraju u knjigu zaljubim. Tako je to kod mene. Nekim stvarima treba dati priliku i vrijeme, pa tako i toj knjizi, makar je nekad put do tog saznanja bolan. Imam dosta strpljenja (tako bar kažu), zato ne smijem dopustiti da me neprijatelj porazi. Smatram da si mogu jamrati dok ne bude prekasno. Razmazila sam se literaturom koju sam birala za ljeto i zavidim teti, jer pored mene čita roman o Marcu Polu koji je dobila od mene. Dočepat ću ga se prije ili kasnije, mislim si ja dok je gledam kako čita i uživa. To me uznemiruje, sjetim se Chagallove biografije što me čeka gore u sobi i maknem se istog trena da je ne gledam. Spremam Menuet u ladicu i besramno uzimam Katilininu urotu, rimski krimić, od kojeg mi je ostalo još pedesetak stranica. Dokrajčim ga, opet pokazujući slab karakter, sretna kao malo dijete koje se usprotivilo roditeljima i postiglo svoje.
sreda, 6. avgust 2008
Predrznost pa taka
O nekaterih stvareh imajo ljudje povsod skorajda identično mnenje. Konkretneje, vsak drugi, ki mu povem, da študiram latinščino, me najprej bledo pogleda, nato pa sledi vprašanje: "Kako si boš s tem našla službo? Saj ti je vendar bilo treba poleg tega vpisati še kaj drugega (beri koristnega)!". To mi je v srednji šoli rekel tudi moj profesor iz latinščine, s tem da se je on zvito domislil, da je ena izmed omejenih možnosti tudi ta, da se bogato poročim. Sprva so me takšna vprašanja razjezila in vznemirjala, kasneje sem se trudila razložiti, zakaj vse le ni tako črno kot se zdi na prvi pogled, zdaj pa je moja strategija nekoliko drugačna. Drzno vprašanje zahteva drzen odgovor. Presenetili so se in mi dali za prav, ko sem jim nazadnje rekla, da tako dobri kot jaz zmeraj dobijo službo. Čisti napuh, ali čista laž, ni pomembno, važno je da ostanejo brez besed in te pustijo na miru.
Jaz imam dvojno srečo. Včasih ostanejo ljudje še bolj šokirani, ko jim omenim, da študiram južnoslovanske jezike. To za večino zveni tako nesmiselno in abstraktno, da včasih latinščino celo preslišijo. Tudi tukaj si jih je včasih treba privoščiti. Nekoč me je naporni natakar v NSB v Zg (razjezil se je namreč, ko se nisem smejala njegovi trapasti reakciji na moja dva dreada in si je to razložil kot dejstvo, da me je faks dotolkel in izfrustriral!) skušal izprovocirati češ kako lahko kaj takega sploh obstaja. Verjetno je mislil, da se bom razjokala, ampak ko sem mu odvrnila da kaj takega obstaja samo za privilegirane, se je končno nasmehnil.
Ah, ljudje.
Jaz imam dvojno srečo. Včasih ostanejo ljudje še bolj šokirani, ko jim omenim, da študiram južnoslovanske jezike. To za večino zveni tako nesmiselno in abstraktno, da včasih latinščino celo preslišijo. Tudi tukaj si jih je včasih treba privoščiti. Nekoč me je naporni natakar v NSB v Zg (razjezil se je namreč, ko se nisem smejala njegovi trapasti reakciji na moja dva dreada in si je to razložil kot dejstvo, da me je faks dotolkel in izfrustriral!) skušal izprovocirati češ kako lahko kaj takega sploh obstaja. Verjetno je mislil, da se bom razjokala, ampak ko sem mu odvrnila da kaj takega obstaja samo za privilegirane, se je končno nasmehnil.
Ah, ljudje.
petek, 1. avgust 2008
Mariborska kronika
Z najboljšo prijateljico Sandro sva se odločili pisati pisma, ki si jih med seboj pošiljata dva slovenska junaka, Hanze in Lojze. Ideja je Sandrina, tako da ji ponovno dolgujem marsikaj. Moja zamisel je le elektronska objava teh zapisov, ki bodo sčasoma oblikovali smiselno celoto. Ker je še nisem vprašala za dovoljenje da objavim njen, hkrati prvi del zgodbe, bom zapisala tisto, kar sem ji odogovorila jaz, kot spoštovani gospod Hanze.
Ljubi Lojze,
Veš, da ni v moji naravi, da bi ovinkaril, ali se na kakršenkoli drugi način skušal izogniti resnici in se zato zatekal k lažem. Pravijo, da ima laž kratke noge. Po pravici povedano, tega pregovora ne razumem najbolje, vendar mi ta zadeva ne diši najbolj; vse, kar je povezano z nogami, zaudarja. Torej, preidimo h golim dejstvom in kot pošteni kmetje ohranimo trezno in bistro glavo. Ukrepati je treba - hudiča, ne vem, ali sem se kdaj v svojem bednem življenju moral česa lotiti z večjo naglico. Tole zahteva veliko mero zdrave pameti, ker pa te poznam od takrat, ko sva skupaj lovila bobre in se brez vsake mere zetekala k pijači, vem, da si razen tega, da si se z menoj znašel v tem, po domače povedano dreku, hkrati edini, ki je, inter nos, dorasel temu izzivu. Tale hecen izraz 'inter nos' sem mimogrede, slišal od najinega krojača in velikega misleca Briškega, ki ga je ob eni priložnosti zelo domiselno uporabil (to sem dojel šele kasneje). Vprašal sem ga, kaj pomeni, pa mi sprva ni želel povedati. Ti učenjaki zmeraj radi zase ohranjajo svojo modrost, medtem ko jo mi, preprosti ljudje vedno z veseljem delimo z ostalimi. Tega mu seveda nisem povedal kar naravnost v obraz, pretirana iskrenost včasih nič ne koristi, sem ga pa, ne me narobe razumeti, prisilil da je kar zapelo. Z zvijačo sem ga. Preklemani fakin, niti ni tako brihten kakor se izdaja. Da pa ne bi izpadlo, da te z naklepanjem o tem barabinu skušam odvrniti od teme in problema, na katerega sva nabasala prisluhni temu, kar ti imam povedati.
Ne moreš niti slutiti, koliko zadnje čase tuhtam, kako nadzorne v Stražunu prepričati, da so najini konji najboljši. Sam veš, da so največji izrodki, kar jih lahko spočne narava. Gluhi in slepi in to tako zelo, da se zadnje čase bojim, da niti tisti 'napol' ne zadostuje več. Povem ti, da sem se pogovarjal s sosedovim Juretom, tistim, čigar žena včasih skoči čez plot naravnost v mojo posteljo, in mi je povedal, da gospod Debelak, šef podjetja, s katerim se bova kmalu častno spopadla, vse vidi in vse sliši. Ni čez les, ne tako, kot sem se nadejal. Zviti lopov je, ki nama predstavlja največjo nevarnost, zato ga bo potrebno nekako preslepiti. Njegovi pajdaši so precej zabiti, zanje se ne bojim. Z lahkoto jih bova kot Sančo Pansa Don Kihota prepičala, da so najini konji ena izmed najbolj kakovostnih sort, kar jih obstaja. Tekega pedigrea pa zlepa ne najdeš, čistokrvni lipicanci, eden boljši od drugega. Stavim, da jih imava v pesti, če mi ne verjameš, zadevo prepusti meni, ker vem, kako se je s takimi rečmi treba spoprijeti. Človek ima včasih pač srečo in vsak si jo po svoje tudi kuje, kakor vemo. Prisluhni, zakaj sem s to zadevo zavlačeval vse do tega, za naju skorajda usodnega trenutka. Zgodilo se je namreč, da je nezgoda, ki mi je povzročila obilico težav in nevšečnosti (prav tako moji ženi Micki, prav je, da kdajpakdaj omenim tudi njo, navsezadnje je ravno ona zalužna za moje čiste gate in poln trebuh - kuharica je, da ji ni enake), rešila najino težavo. Na Gospodov dan me je zbudil nek čuden hrup, ki je prihajal iz štale. Šel sem pogledati in kaj sem zegledal - eden izmed konjev, tisti, najkrepostnejši, Črni vitez mu pravimo, je kar naenkrat spregledal. Kakšen prizor se mi je prikazal pred očmi, mislil sem, da se mi sanja, pa se mi vendarle ni, sem se kar pošteno vščipnil v tazadnjo, to zaleže. Revček je podivjal od šoka, rezgetal je in se kobacal, mislil sem da je po nas in da nam bo celo štalo s kokošnjakom vred razneslo. Tri dni sem ga spravljal k sebi in zdaj je nesrečnež ubogljiv kot le kaj. Na koncu bo od njega pravi konj postal, tako sem si rekel. Moral bi ga videti kako je naskočil vse, kar je videl, potem ko je končno lahko videl. Prihodnje leto bo dovolj žrebičkov za vse kmetije v Deželi. To bo posel, a ne tak kot naju čaka zdaj, zato bova o tem razmišljala kasneje, ko pride čas. Naj me vrag, če ne postaneva največja bogataša, kar jih je kdaj bilo. Sam Bill Gates se lahko pred nama skrije v mišjo luknjo.
Najin načrt je torej (marsikdo bi priznal da imava s konji več izkušenj kot kdorkoli, tako slabih kot dobrih, bi dodal jaz) da karseda hitro iztrenirava Črnega viteza, ter ga nadišaviva s tisto mastjo za spodbujanje konjskih hormonov, ki sem jo dobil od Pasaverice. Ostali konjički podo podivjali in bodo tekli za svojim vodnikom kot brez pameti. Kjer bo on zavil na levo, bodo oni zavili z njim in enako se bo zgodilo, ko bo zavil na desno. Kot vidiš, se je pripetilo kot nalašč in od samega začetka sem slutil, da bova potegnila daljši konec. Na razpolago imava tri dni in niti ure več, kot veš tudi sam. Jaz bom poskrbel za Viteza, tebe pa prosim, da se spoprimeš z Debelakom. Fejst dedec je, zato dobro premisli, kako se ga boš lotil.
Veselo na delo, naloga je zahtevna in vredna najinega imena. Ne misli si, da sem tepec, ki bi se brezglavo podajal v avanture s vsemi svojimi ljubicami (madonca da jih je pa zdaj že lep kupček). Zanje se vedno najde kakšen trenutek, treba se je predajati užitkom prijetelj, le enkrat se živi. Uboga Micka, nič ne sluti, a mi žal že dolgo ne zadostuje več. Je taka posušena ženička, jaz pa sem vedno rajši imel strastna, brhka dekleta in pa obline...obline, dragec. Sicer pa, kaj bi tebi govoril, saj si se prejšnji teden dal dol z županovo Micko (ne mojo, te ti ne dam, ostale pa so vse tako moje kot tvoje). Da pa ne bi mislil, da so telesni užitki in babnice vse, za kar se splača živeti (nikoli ne postani suženj žensk!), mi verjami na napisano besedo, da bom dal vse od sebe, da se zadeva uredi tako, kot je treba, če smo skromni, in še daleč uspešnejše, če smo realni.
Pozdrav od tvojega tovariša
Hanze.
Sandra je privolila.
Hanze, kdaj boš ti pripeljal hordo konjev ? Ker odgovorni za Stražun mi ne verjamejo, da jih dejansko res imam. Postavili so mi pogoj za uporabo Stražuna: želijo videti konje. Jaz se izgovarjam in izgovarjam, češ da izbirava najboljšo sorto, da morajo biti močni konji s potrjeno kvaliteto in da jih težje najdeva. Skrivam podatek, da gre za napol slepe in gluhe konje od tvojega strica Poldeka. Obljubil sem jim tudi del zasluženega denarja, ki ga bo film dobil in mislim, da nihče ne dvomi v najin uspeh.Zato ne smeš zavlačevati...Pusti svoje ljubice vsaj za kako urco in pripelje te konje iz Dupleka, da bomo lahko posneli edini zapleteni prizor v filmu. Splavi so že zrihtani, statisti najeti, kostume že šiva Briški, samo tebe se še čaka, zato upam, da imaš dober izgovor.
2.del
Hanza, ne bom ovinkaril. Niti pozdravil ne bom ali povprašal po zdravju tvoje Micke, niti me ne zanima preveč, če je tvoja krava Liska že skotila telička(čeprav sem še vedno v igri zanj!!!!). Kot pravi dedec bom prešel kar na bistvo. Pravi dedci zmeraj vprašamo da ali ne; preprosto. Če je odgovor da, potem zagrabimo priložnost(beri dober posel, pivo ali babnico), če je odgovor ne, malce zaklejemo in jeza mine..Jaz imam navado, da trikrat pljunem na tla. Zakaj 3krat in ne 4krat, 5krat ali 2krat je zgodba vredna knjige, zato o temkdaj drugič. Moja ženička Jožica bo napletla pripovedke, pravljice, kriminalko bo še spisala, samo, da olepša resnico oz. je niti ne pove. Pred nekaj dnevi joje soseda vprašala, če želi kupiti jajca. Jožica namesto, da bi rekla, da smo jajca že dobili v dar od druge sosede, je začela razlagati...Poslušaj kaj...Da ima tako lenobnega moža, ki cele dneva poseda po foteljih in doživi vrhunec zgolj ob tekmi fuzbala in se ji ne posveti več itd. Da ga bolj zanima nekakšno snemanje o prstanih (moja ženička se bore malo spozna na umetnost kot vidiš) in da ves denar gre za šivanje kostumov. Hanze, ti veš, da je treba za kostume in kulise vložiti toliko več, da bodo prepričljivi. Je treba pač dati 100 namesto50 eurov. Najel sem najboljšega mojstra, ki se spozna na te zadeve; nekoč je sešil tako prepričljiv kostum volka za otroško igro Volk in sedem kozličkov, da so ga izbrala za najbolj domiselnega krojača za leto 1995. Mislim, da je bilo toleto ja. Kulise bo naredil sestrin mož Ferdo, za glasbo pa še nismo nikogar aganžirali. Mogoče predlagaš koga? Pomislil sem na Dupleških deset, vendar dvomim, da bi se znašli, poleg tega jih je deset premalo. Sedaj boš dejal, dasmo na konju. O, pa te moram razočarati!!!To je ta novica, strašna vest je to. Debelak, ta mojster prebrisani, s katerim bi se naj dobil pred natanko tremi dnevi, je meni nič, tebi nič, Micki nič, odpotoval (še sam krščen Matiček neve kam). Pravijo, da zaradi poslov, v kar rad verjamem, saj mu ta dobro cveti. To ne bi bilo tako hudo, če ne bi od klepetave Dunje izvedel, da se vrne šele čez dober mesec!! Hanze, ne moreva čakati na njegovo vrnitev, zato bova poiskala nov gozd. Pravi gozd, ker ne verjamem preveč v Ferdove kulise.Tako kot si me potolažil s Črnim vitezom, me potolaži znova z izbrano glasbo in gozdom. Prepuščam ti vso skrb.
Stari, si gledal tekmo včeraj? Kako so jih potunkali!!!
3.del
Bratec, kaj ti te dela? Ne pričakujem da boš povprašal po Mickinem zdravju, saj vsak kmetavz ve, da revica nikoli ni bila popolnoma zdrava. Saj zato sem jo pa vzel. Sem mislil, da se bo drugače izteklo. Ne bova tratila čas na takšne malenkosti. Pripetilo se je nekaj groznega, drznil bi si celo reči, da gre spet za kak čudež. Marička frdamana, tale hiša je ukleta odkar so pri nas prenočili tisti študentje s Kitajske. Za neke intelektualce se grejo, ne vejo pa niti kako se krava pomolze. Vem, da imaš slabo srce (to, da ti nasploh odpovedujejo vsi organi, razen tistega ključnega, tako ni treba omenjati), zato se raje usedi, preden slišiš to nesrečno novico. Liska je povrgla dvoglavega telička. Hudirja, pravijo, da je to slabo znamenje. Mislil sem, da bo po nas, če hudiča ne ustrelim. Še sreča, da sem v kleti našel fotrov rafal s časov, ko je sodeloval pri OF. Tako lep, ničkaj znucan, strelja in nese pa kot top. En-dva-tri jo je razneslo. Truplo sem zakopal kar tam, kjer sva lansko leto na onostranstvo poslala tvojega hemeroidnega dihurja. Sosedje so tri dni k meni pošiljali svoje hlapce, češ da naj povprašajo koga neki se je zgodilo. So že mislili, da se mi je zmešalo in da sem svojo babnico malce ustrahoval. Kaj takega...Za kakšnega robavsa me pa imajo? Saj veš, da se nad žensko nikoli ne spravim, o ne, nje se drugače lotim. Za telička jim pa le nisem povedal, bi mislili, da sem malce čez les in bi me meni nič, tebi nič, Micki nič odpeljali v Hrastovec. Tam bi me pa na silo učili igrat na klavir. Sem slišal, da je Sonja Kos ustanovila neko sekto, ki se ji reče 'z glasbo do zdravja'. Mislijo, da bojo vsakega norca pozdravili, če ga naučijo brati note. Dandanes bi se vsi šli umetnike, nimajo pojma, da to ni kar tako. Umetnik ne postaneš čez noč, tak se rodiš, ali pa ti ni pomoči. Saj zato sem jim pa rekel, da sem se namenil na lov na podlasice, pa sem preverjal, kako daleč nese. Nasedli so, tepci, čeprav sem jim moral razložiti, zakaj ravno podlasice. Saj veš, da ti amaterji nimajo pojma. Sem rekel, da sem lov na bobre opustil, odkar so postali zaščitena vrsta, oni so me pa samo belo gledali. Podlasica ali bober, zanje je to eno in isto. Da popizdiš.
Da pa ne bi mislil, da znam samo gobezdati tjavendan, te bom zdajle malce razveselil. A ne slutiš kakšna priložnost se nama obeta? Medetem ko se Debelakov podi po belem svetu in nosi naprodaj svojo kožo, imava ravno dovolj časa (kaj govorim, usekaj me, za takšna profesionalca kot sva midva celo preveč), da v Stražunu opraviva svojo nalogo in posnameva vse prizore. Vitez je že tako dobro zdresiran, da je kaj. Se vidi, da se ga je lotil strokovnjak. Če ne gre zlepa, gre pač zgrda. Kot veš, imava obilico izkušenj s takšnimi posli na črno. To bo ukana, da je svet še ni videl. Prav po volji mi je, da se nama ne bo treba nategovati s starim pizdunom. Z njegovimi pribočniki, novopečenimi poslovneži, zagorelimi lakotniki, bova pa opravila lažje kot si morda misliš. Zlahka jih bova podkupila, saj veš, da so za denar slepi. Obljubila jim bova del zaslužka, potem, ko bo pa prišel trenutek izplačila, bova midva že zdavnaj na Havajih. Prav uživaj bom v tem direndaju. Boljšega gozda kot je Stražun, pa tako ne najdeva ne v bližnji, ne v daljnji okolici.
Kar se glasbe tiče, ti bom pa povedal tole. Nimaš pojma, bratec, Dupleških deset več zdavnaj ni deset, odkar sta se dva izmed njih ponesrečila, ko sta nabirala gobe. Osem jih je, naziv pa so ohranili, ker baje lepše zveni deset, kot osem. Ne bi se rad vtikal, ampak meni deset zaudarja da je kaj. Deset, ali osem, dupleški ne bodo, pa če me gromska strela udari. Pred kratkim sem se pogovarjal z Briškim. Tale dedec je pravi fakin. Šiva kostume, filozofira, poleg tega pa špila kitaro. Sem ga slišal, pravi mojster je. Roker v duši da mu ni enakega. Saj zato pa nosi tisti svoj čop. Sem mislil, zakaj neki, potem pa mi je zlepa postalo jasno. Ne vem sicer čemu lahko dedcu koristi takle privesek. Kot kakšna babnica. Ampak to sedaj ni pomembno, čop gor ali dol, za glasbo je poskrbljeno. Dečko igra v neki skupini, ki se ji reče 'Zefir' (mi je moral kar napisati, drugače si ne bi zapomnil). Oslarija, še normalnega imena ne znajo nadeti ne človeku, ne skupini, potem pa poslušamo o nekin Jovitah in Zefirjih. Da te vrže. Dobri glasbeniki, pa tak čiribu čiriba.
Zdajle je treba zavihati rokave. Imava še cel kup zadev, ki jih morava urediti, preden se lotiva produkcije. Glede na to, da sva z Briškim skupaj krave pasla, se bova zmenila kar takole po domače. Mislim, da bova cenovno fajn skozi prišla, poleg tega pa se fant še ni prodal. Za zdaj špila samo po vaških luknjah. Poguma in zvitosti mu manjka, tak talent, pa ne prdne dalje od svoje župe. Fajn ga bom pritegnil, ob tretjem kozarčku bo že podpisal delovno razmerje. Hja, da pa ti ne bi sedel in se čohal, te lepo prosim, da poskrbiš za zvok, razsvetljavo in specialne efekte, ti so posebej dobrodošli. Na to zadevo se res ne spoznam najbolj. Vem, da si v svojih mladih letih imel neke ambicije, da bi postal lučkar, pa je potem odšlo po gobe. Ja, vdati pa si se znal! Trije kandidatje, rep pod noge, pa gremo! No, vseeno si se kar lep čas gibal v teh krogih. Mislim, da prefrigancu kot si ti tale zadeva ne bi smela delati preglavic.
Kakšno tekmo neki? Saj veš, da sem bil na odvajanju odvisnosti od gledanja tekem. Zdaj izdelujem vrtne palčke, dobra terapija, ti povem. Televizijo je Micka dala sosedi Štefki, ki je pred kratkim ovdovela. Saj je ne rabimo, te škatle, samo denar nam je žrla. S palčki pa si fajn promet naredim, ja, ja, tudi ti bi si moral najti kakšen hobi, takole za dušo in denar. Boš zrasel skupaj s kaučem, da o dekubitusu sploh ne govorim...in potem bo sranje.
Micka je skuhala žgance, mudi se mi na kosilo bratec.
Lep pozdrav,
Hanze.
Ljubi Lojze,
Veš, da ni v moji naravi, da bi ovinkaril, ali se na kakršenkoli drugi način skušal izogniti resnici in se zato zatekal k lažem. Pravijo, da ima laž kratke noge. Po pravici povedano, tega pregovora ne razumem najbolje, vendar mi ta zadeva ne diši najbolj; vse, kar je povezano z nogami, zaudarja. Torej, preidimo h golim dejstvom in kot pošteni kmetje ohranimo trezno in bistro glavo. Ukrepati je treba - hudiča, ne vem, ali sem se kdaj v svojem bednem življenju moral česa lotiti z večjo naglico. Tole zahteva veliko mero zdrave pameti, ker pa te poznam od takrat, ko sva skupaj lovila bobre in se brez vsake mere zetekala k pijači, vem, da si razen tega, da si se z menoj znašel v tem, po domače povedano dreku, hkrati edini, ki je, inter nos, dorasel temu izzivu. Tale hecen izraz 'inter nos' sem mimogrede, slišal od najinega krojača in velikega misleca Briškega, ki ga je ob eni priložnosti zelo domiselno uporabil (to sem dojel šele kasneje). Vprašal sem ga, kaj pomeni, pa mi sprva ni želel povedati. Ti učenjaki zmeraj radi zase ohranjajo svojo modrost, medtem ko jo mi, preprosti ljudje vedno z veseljem delimo z ostalimi. Tega mu seveda nisem povedal kar naravnost v obraz, pretirana iskrenost včasih nič ne koristi, sem ga pa, ne me narobe razumeti, prisilil da je kar zapelo. Z zvijačo sem ga. Preklemani fakin, niti ni tako brihten kakor se izdaja. Da pa ne bi izpadlo, da te z naklepanjem o tem barabinu skušam odvrniti od teme in problema, na katerega sva nabasala prisluhni temu, kar ti imam povedati.
Ne moreš niti slutiti, koliko zadnje čase tuhtam, kako nadzorne v Stražunu prepričati, da so najini konji najboljši. Sam veš, da so največji izrodki, kar jih lahko spočne narava. Gluhi in slepi in to tako zelo, da se zadnje čase bojim, da niti tisti 'napol' ne zadostuje več. Povem ti, da sem se pogovarjal s sosedovim Juretom, tistim, čigar žena včasih skoči čez plot naravnost v mojo posteljo, in mi je povedal, da gospod Debelak, šef podjetja, s katerim se bova kmalu častno spopadla, vse vidi in vse sliši. Ni čez les, ne tako, kot sem se nadejal. Zviti lopov je, ki nama predstavlja največjo nevarnost, zato ga bo potrebno nekako preslepiti. Njegovi pajdaši so precej zabiti, zanje se ne bojim. Z lahkoto jih bova kot Sančo Pansa Don Kihota prepičala, da so najini konji ena izmed najbolj kakovostnih sort, kar jih obstaja. Tekega pedigrea pa zlepa ne najdeš, čistokrvni lipicanci, eden boljši od drugega. Stavim, da jih imava v pesti, če mi ne verjameš, zadevo prepusti meni, ker vem, kako se je s takimi rečmi treba spoprijeti. Človek ima včasih pač srečo in vsak si jo po svoje tudi kuje, kakor vemo. Prisluhni, zakaj sem s to zadevo zavlačeval vse do tega, za naju skorajda usodnega trenutka. Zgodilo se je namreč, da je nezgoda, ki mi je povzročila obilico težav in nevšečnosti (prav tako moji ženi Micki, prav je, da kdajpakdaj omenim tudi njo, navsezadnje je ravno ona zalužna za moje čiste gate in poln trebuh - kuharica je, da ji ni enake), rešila najino težavo. Na Gospodov dan me je zbudil nek čuden hrup, ki je prihajal iz štale. Šel sem pogledati in kaj sem zegledal - eden izmed konjev, tisti, najkrepostnejši, Črni vitez mu pravimo, je kar naenkrat spregledal. Kakšen prizor se mi je prikazal pred očmi, mislil sem, da se mi sanja, pa se mi vendarle ni, sem se kar pošteno vščipnil v tazadnjo, to zaleže. Revček je podivjal od šoka, rezgetal je in se kobacal, mislil sem da je po nas in da nam bo celo štalo s kokošnjakom vred razneslo. Tri dni sem ga spravljal k sebi in zdaj je nesrečnež ubogljiv kot le kaj. Na koncu bo od njega pravi konj postal, tako sem si rekel. Moral bi ga videti kako je naskočil vse, kar je videl, potem ko je končno lahko videl. Prihodnje leto bo dovolj žrebičkov za vse kmetije v Deželi. To bo posel, a ne tak kot naju čaka zdaj, zato bova o tem razmišljala kasneje, ko pride čas. Naj me vrag, če ne postaneva največja bogataša, kar jih je kdaj bilo. Sam Bill Gates se lahko pred nama skrije v mišjo luknjo.
Najin načrt je torej (marsikdo bi priznal da imava s konji več izkušenj kot kdorkoli, tako slabih kot dobrih, bi dodal jaz) da karseda hitro iztrenirava Črnega viteza, ter ga nadišaviva s tisto mastjo za spodbujanje konjskih hormonov, ki sem jo dobil od Pasaverice. Ostali konjički podo podivjali in bodo tekli za svojim vodnikom kot brez pameti. Kjer bo on zavil na levo, bodo oni zavili z njim in enako se bo zgodilo, ko bo zavil na desno. Kot vidiš, se je pripetilo kot nalašč in od samega začetka sem slutil, da bova potegnila daljši konec. Na razpolago imava tri dni in niti ure več, kot veš tudi sam. Jaz bom poskrbel za Viteza, tebe pa prosim, da se spoprimeš z Debelakom. Fejst dedec je, zato dobro premisli, kako se ga boš lotil.
Veselo na delo, naloga je zahtevna in vredna najinega imena. Ne misli si, da sem tepec, ki bi se brezglavo podajal v avanture s vsemi svojimi ljubicami (madonca da jih je pa zdaj že lep kupček). Zanje se vedno najde kakšen trenutek, treba se je predajati užitkom prijetelj, le enkrat se živi. Uboga Micka, nič ne sluti, a mi žal že dolgo ne zadostuje več. Je taka posušena ženička, jaz pa sem vedno rajši imel strastna, brhka dekleta in pa obline...obline, dragec. Sicer pa, kaj bi tebi govoril, saj si se prejšnji teden dal dol z županovo Micko (ne mojo, te ti ne dam, ostale pa so vse tako moje kot tvoje). Da pa ne bi mislil, da so telesni užitki in babnice vse, za kar se splača živeti (nikoli ne postani suženj žensk!), mi verjami na napisano besedo, da bom dal vse od sebe, da se zadeva uredi tako, kot je treba, če smo skromni, in še daleč uspešnejše, če smo realni.
Pozdrav od tvojega tovariša
Hanze.
Sandra je privolila.
Hanze, kdaj boš ti pripeljal hordo konjev ? Ker odgovorni za Stražun mi ne verjamejo, da jih dejansko res imam. Postavili so mi pogoj za uporabo Stražuna: želijo videti konje. Jaz se izgovarjam in izgovarjam, češ da izbirava najboljšo sorto, da morajo biti močni konji s potrjeno kvaliteto in da jih težje najdeva. Skrivam podatek, da gre za napol slepe in gluhe konje od tvojega strica Poldeka. Obljubil sem jim tudi del zasluženega denarja, ki ga bo film dobil in mislim, da nihče ne dvomi v najin uspeh.Zato ne smeš zavlačevati...Pusti svoje ljubice vsaj za kako urco in pripelje te konje iz Dupleka, da bomo lahko posneli edini zapleteni prizor v filmu. Splavi so že zrihtani, statisti najeti, kostume že šiva Briški, samo tebe se še čaka, zato upam, da imaš dober izgovor.
2.del
Hanza, ne bom ovinkaril. Niti pozdravil ne bom ali povprašal po zdravju tvoje Micke, niti me ne zanima preveč, če je tvoja krava Liska že skotila telička(čeprav sem še vedno v igri zanj!!!!). Kot pravi dedec bom prešel kar na bistvo. Pravi dedci zmeraj vprašamo da ali ne; preprosto. Če je odgovor da, potem zagrabimo priložnost(beri dober posel, pivo ali babnico), če je odgovor ne, malce zaklejemo in jeza mine..Jaz imam navado, da trikrat pljunem na tla. Zakaj 3krat in ne 4krat, 5krat ali 2krat je zgodba vredna knjige, zato o temkdaj drugič. Moja ženička Jožica bo napletla pripovedke, pravljice, kriminalko bo še spisala, samo, da olepša resnico oz. je niti ne pove. Pred nekaj dnevi joje soseda vprašala, če želi kupiti jajca. Jožica namesto, da bi rekla, da smo jajca že dobili v dar od druge sosede, je začela razlagati...Poslušaj kaj...Da ima tako lenobnega moža, ki cele dneva poseda po foteljih in doživi vrhunec zgolj ob tekmi fuzbala in se ji ne posveti več itd. Da ga bolj zanima nekakšno snemanje o prstanih (moja ženička se bore malo spozna na umetnost kot vidiš) in da ves denar gre za šivanje kostumov. Hanze, ti veš, da je treba za kostume in kulise vložiti toliko več, da bodo prepričljivi. Je treba pač dati 100 namesto50 eurov. Najel sem najboljšega mojstra, ki se spozna na te zadeve; nekoč je sešil tako prepričljiv kostum volka za otroško igro Volk in sedem kozličkov, da so ga izbrala za najbolj domiselnega krojača za leto 1995. Mislim, da je bilo toleto ja. Kulise bo naredil sestrin mož Ferdo, za glasbo pa še nismo nikogar aganžirali. Mogoče predlagaš koga? Pomislil sem na Dupleških deset, vendar dvomim, da bi se znašli, poleg tega jih je deset premalo. Sedaj boš dejal, dasmo na konju. O, pa te moram razočarati!!!To je ta novica, strašna vest je to. Debelak, ta mojster prebrisani, s katerim bi se naj dobil pred natanko tremi dnevi, je meni nič, tebi nič, Micki nič, odpotoval (še sam krščen Matiček neve kam). Pravijo, da zaradi poslov, v kar rad verjamem, saj mu ta dobro cveti. To ne bi bilo tako hudo, če ne bi od klepetave Dunje izvedel, da se vrne šele čez dober mesec!! Hanze, ne moreva čakati na njegovo vrnitev, zato bova poiskala nov gozd. Pravi gozd, ker ne verjamem preveč v Ferdove kulise.Tako kot si me potolažil s Črnim vitezom, me potolaži znova z izbrano glasbo in gozdom. Prepuščam ti vso skrb.
Stari, si gledal tekmo včeraj? Kako so jih potunkali!!!
3.del
Bratec, kaj ti te dela? Ne pričakujem da boš povprašal po Mickinem zdravju, saj vsak kmetavz ve, da revica nikoli ni bila popolnoma zdrava. Saj zato sem jo pa vzel. Sem mislil, da se bo drugače izteklo. Ne bova tratila čas na takšne malenkosti. Pripetilo se je nekaj groznega, drznil bi si celo reči, da gre spet za kak čudež. Marička frdamana, tale hiša je ukleta odkar so pri nas prenočili tisti študentje s Kitajske. Za neke intelektualce se grejo, ne vejo pa niti kako se krava pomolze. Vem, da imaš slabo srce (to, da ti nasploh odpovedujejo vsi organi, razen tistega ključnega, tako ni treba omenjati), zato se raje usedi, preden slišiš to nesrečno novico. Liska je povrgla dvoglavega telička. Hudirja, pravijo, da je to slabo znamenje. Mislil sem, da bo po nas, če hudiča ne ustrelim. Še sreča, da sem v kleti našel fotrov rafal s časov, ko je sodeloval pri OF. Tako lep, ničkaj znucan, strelja in nese pa kot top. En-dva-tri jo je razneslo. Truplo sem zakopal kar tam, kjer sva lansko leto na onostranstvo poslala tvojega hemeroidnega dihurja. Sosedje so tri dni k meni pošiljali svoje hlapce, češ da naj povprašajo koga neki se je zgodilo. So že mislili, da se mi je zmešalo in da sem svojo babnico malce ustrahoval. Kaj takega...Za kakšnega robavsa me pa imajo? Saj veš, da se nad žensko nikoli ne spravim, o ne, nje se drugače lotim. Za telička jim pa le nisem povedal, bi mislili, da sem malce čez les in bi me meni nič, tebi nič, Micki nič odpeljali v Hrastovec. Tam bi me pa na silo učili igrat na klavir. Sem slišal, da je Sonja Kos ustanovila neko sekto, ki se ji reče 'z glasbo do zdravja'. Mislijo, da bojo vsakega norca pozdravili, če ga naučijo brati note. Dandanes bi se vsi šli umetnike, nimajo pojma, da to ni kar tako. Umetnik ne postaneš čez noč, tak se rodiš, ali pa ti ni pomoči. Saj zato sem jim pa rekel, da sem se namenil na lov na podlasice, pa sem preverjal, kako daleč nese. Nasedli so, tepci, čeprav sem jim moral razložiti, zakaj ravno podlasice. Saj veš, da ti amaterji nimajo pojma. Sem rekel, da sem lov na bobre opustil, odkar so postali zaščitena vrsta, oni so me pa samo belo gledali. Podlasica ali bober, zanje je to eno in isto. Da popizdiš.
Da pa ne bi mislil, da znam samo gobezdati tjavendan, te bom zdajle malce razveselil. A ne slutiš kakšna priložnost se nama obeta? Medetem ko se Debelakov podi po belem svetu in nosi naprodaj svojo kožo, imava ravno dovolj časa (kaj govorim, usekaj me, za takšna profesionalca kot sva midva celo preveč), da v Stražunu opraviva svojo nalogo in posnameva vse prizore. Vitez je že tako dobro zdresiran, da je kaj. Se vidi, da se ga je lotil strokovnjak. Če ne gre zlepa, gre pač zgrda. Kot veš, imava obilico izkušenj s takšnimi posli na črno. To bo ukana, da je svet še ni videl. Prav po volji mi je, da se nama ne bo treba nategovati s starim pizdunom. Z njegovimi pribočniki, novopečenimi poslovneži, zagorelimi lakotniki, bova pa opravila lažje kot si morda misliš. Zlahka jih bova podkupila, saj veš, da so za denar slepi. Obljubila jim bova del zaslužka, potem, ko bo pa prišel trenutek izplačila, bova midva že zdavnaj na Havajih. Prav uživaj bom v tem direndaju. Boljšega gozda kot je Stražun, pa tako ne najdeva ne v bližnji, ne v daljnji okolici.
Kar se glasbe tiče, ti bom pa povedal tole. Nimaš pojma, bratec, Dupleških deset več zdavnaj ni deset, odkar sta se dva izmed njih ponesrečila, ko sta nabirala gobe. Osem jih je, naziv pa so ohranili, ker baje lepše zveni deset, kot osem. Ne bi se rad vtikal, ampak meni deset zaudarja da je kaj. Deset, ali osem, dupleški ne bodo, pa če me gromska strela udari. Pred kratkim sem se pogovarjal z Briškim. Tale dedec je pravi fakin. Šiva kostume, filozofira, poleg tega pa špila kitaro. Sem ga slišal, pravi mojster je. Roker v duši da mu ni enakega. Saj zato pa nosi tisti svoj čop. Sem mislil, zakaj neki, potem pa mi je zlepa postalo jasno. Ne vem sicer čemu lahko dedcu koristi takle privesek. Kot kakšna babnica. Ampak to sedaj ni pomembno, čop gor ali dol, za glasbo je poskrbljeno. Dečko igra v neki skupini, ki se ji reče 'Zefir' (mi je moral kar napisati, drugače si ne bi zapomnil). Oslarija, še normalnega imena ne znajo nadeti ne človeku, ne skupini, potem pa poslušamo o nekin Jovitah in Zefirjih. Da te vrže. Dobri glasbeniki, pa tak čiribu čiriba.
Zdajle je treba zavihati rokave. Imava še cel kup zadev, ki jih morava urediti, preden se lotiva produkcije. Glede na to, da sva z Briškim skupaj krave pasla, se bova zmenila kar takole po domače. Mislim, da bova cenovno fajn skozi prišla, poleg tega pa se fant še ni prodal. Za zdaj špila samo po vaških luknjah. Poguma in zvitosti mu manjka, tak talent, pa ne prdne dalje od svoje župe. Fajn ga bom pritegnil, ob tretjem kozarčku bo že podpisal delovno razmerje. Hja, da pa ti ne bi sedel in se čohal, te lepo prosim, da poskrbiš za zvok, razsvetljavo in specialne efekte, ti so posebej dobrodošli. Na to zadevo se res ne spoznam najbolj. Vem, da si v svojih mladih letih imel neke ambicije, da bi postal lučkar, pa je potem odšlo po gobe. Ja, vdati pa si se znal! Trije kandidatje, rep pod noge, pa gremo! No, vseeno si se kar lep čas gibal v teh krogih. Mislim, da prefrigancu kot si ti tale zadeva ne bi smela delati preglavic.
Kakšno tekmo neki? Saj veš, da sem bil na odvajanju odvisnosti od gledanja tekem. Zdaj izdelujem vrtne palčke, dobra terapija, ti povem. Televizijo je Micka dala sosedi Štefki, ki je pred kratkim ovdovela. Saj je ne rabimo, te škatle, samo denar nam je žrla. S palčki pa si fajn promet naredim, ja, ja, tudi ti bi si moral najti kakšen hobi, takole za dušo in denar. Boš zrasel skupaj s kaučem, da o dekubitusu sploh ne govorim...in potem bo sranje.
Micka je skuhala žgance, mudi se mi na kosilo bratec.
Lep pozdrav,
Hanze.
petek, 28. december 2007
Segmenta
Obožavam secirati knjige i bilježiti pojedine dijelove teksta koji mi se posebno sviđaju. Ima nečeg uzvišenog u otkrivanju vlastitih opaski, izrečenih iz ustiju nekog drugog. Koliko je taj doživljaj poseban, toliko je neoriginalna čista kopija, ali ponekad se isplati imitirati. Netko drugi sudi o nama, s više stila. Pod utjecajem Murakamija i nesmirenih misli u proteklih nekoliko dana, navodim:
Uklonite sve što je besmisleno iz nesavršenog života, pa će on izgubiti čak i svoje nesavršenstvo. Verzija moje vlasite varijante sentencije "Maxima virtus vitae est quod imperfecta semper est."
Osoba, koja se lako zaboravlja. Da stupi samo korak unatrag, stopila bi se sa zidom.
Takvih ima i previše. Možda je i to svojevrsna prednost.
Pridržavala se iznimno strogih pravila kad je riječ o hrani. Kao kakav Spartanac utaboren u planinskoj tvrđavi.
Na vlastitu nesreću, i o takvim sam slučajevima prečesto imala priliku slušati.
Nešto kao Božić, ljetni praznici i tek rođeni mali psić u jednom.
I neodoljivo može zvučati presuhoparno.
Još u mladosti počeo sam vuči nevidljivu granicu između sebe i drugih ljudi. S kim god imao posla, zadržavao sam stanovit odmak i budno pazio da mi se druga osoba odviše ne približi. Kod mene nije prolazilo što mi drugi govore. Jedina su mi strast bile knjige i glazba. Kao što vjerojatno pogađate, živio sam samotničkim životim.
Zamjena muškog roda u ženski, i to je to.
Puškinov citat:
On nema želje da se mota
po prašini kronološkoj
da povijest uči sloj po sloj
Možda najbolji opis vlastite nesposobnosti učenja povijesti.
Znala je točno koliko daleko treba ići i kad stati - i u krevetu i izvan njega.
E, pa...Aurea mediocritas.
Dva hipija, koja su sjedila na palubi kraj svojih teških ruksaka, obojica mršavih nogu i kisela izraza.
Podsjeća me na moje još mlađe dane ( izuzev onih nogu).
Broj stanovnika kretao se od 3-6 tisuća, ovisi o godišnjem dobu.
Nunc est ridendum!
Koliko god bili s nekim bliski, nije lako dan za danom provoditi u društvu iste osobe.
Istina nad istinama, premda nisam mizantrop.
U jednom si času optimističan, a već u sljedećem bolno svjestan razdorne činjenice da će sve otići kvragu. I na kraju uvijek ode...
O ovome bi se dalo razmisliti. Lijepo rečeno, ali obično se i vrati ( "od vraga"). Na neki način.
U snovima nema potrebe za razlikom među stvarima. Uopće je nema. Granice ne postoje. Zato se u snovima rijetko događaju sudari. A ako se i dogode, ne bole. Zbilja je drukčija. Zbilja boli.
Dovoljan razlog zašto nije ugodno uvijek biti baš sasvim budan.
Nisu velike stvari koje su smislili drugi, nego sitnice do kojih si došao sam.
Jesu, velike su, ali su one druge još veće. Istovremeno se zapitam nad Sokratovim "znam da ništa ne znam".
Svatko od nas ima nešto posebno do čega dopre samo u posebnim trenucima života. Kao mali plamen. Onih pažljivih nekoliko sretnika taj plamičak njeguje i čuva, uzdiže ga poput baklje da im osvijetli put. Ali jednom kad se plamen ugasi, ugasio se zauvijek.
Ah.
Ovo je za prvu silu. Morala sam to zapisati i sad mogu zaspati čistog uma i mirne duše. Do sutra ujutro.
Uklonite sve što je besmisleno iz nesavršenog života, pa će on izgubiti čak i svoje nesavršenstvo. Verzija moje vlasite varijante sentencije "Maxima virtus vitae est quod imperfecta semper est."
Osoba, koja se lako zaboravlja. Da stupi samo korak unatrag, stopila bi se sa zidom.
Takvih ima i previše. Možda je i to svojevrsna prednost.
Pridržavala se iznimno strogih pravila kad je riječ o hrani. Kao kakav Spartanac utaboren u planinskoj tvrđavi.
Na vlastitu nesreću, i o takvim sam slučajevima prečesto imala priliku slušati.
Nešto kao Božić, ljetni praznici i tek rođeni mali psić u jednom.
I neodoljivo može zvučati presuhoparno.
Još u mladosti počeo sam vuči nevidljivu granicu između sebe i drugih ljudi. S kim god imao posla, zadržavao sam stanovit odmak i budno pazio da mi se druga osoba odviše ne približi. Kod mene nije prolazilo što mi drugi govore. Jedina su mi strast bile knjige i glazba. Kao što vjerojatno pogađate, živio sam samotničkim životim.
Zamjena muškog roda u ženski, i to je to.
Puškinov citat:
On nema želje da se mota
po prašini kronološkoj
da povijest uči sloj po sloj
Možda najbolji opis vlastite nesposobnosti učenja povijesti.
Znala je točno koliko daleko treba ići i kad stati - i u krevetu i izvan njega.
E, pa...Aurea mediocritas.
Dva hipija, koja su sjedila na palubi kraj svojih teških ruksaka, obojica mršavih nogu i kisela izraza.
Podsjeća me na moje još mlađe dane ( izuzev onih nogu).
Broj stanovnika kretao se od 3-6 tisuća, ovisi o godišnjem dobu.
Nunc est ridendum!
Koliko god bili s nekim bliski, nije lako dan za danom provoditi u društvu iste osobe.
Istina nad istinama, premda nisam mizantrop.
U jednom si času optimističan, a već u sljedećem bolno svjestan razdorne činjenice da će sve otići kvragu. I na kraju uvijek ode...
O ovome bi se dalo razmisliti. Lijepo rečeno, ali obično se i vrati ( "od vraga"). Na neki način.
U snovima nema potrebe za razlikom među stvarima. Uopće je nema. Granice ne postoje. Zato se u snovima rijetko događaju sudari. A ako se i dogode, ne bole. Zbilja je drukčija. Zbilja boli.
Dovoljan razlog zašto nije ugodno uvijek biti baš sasvim budan.
Nisu velike stvari koje su smislili drugi, nego sitnice do kojih si došao sam.
Jesu, velike su, ali su one druge još veće. Istovremeno se zapitam nad Sokratovim "znam da ništa ne znam".
Svatko od nas ima nešto posebno do čega dopre samo u posebnim trenucima života. Kao mali plamen. Onih pažljivih nekoliko sretnika taj plamičak njeguje i čuva, uzdiže ga poput baklje da im osvijetli put. Ali jednom kad se plamen ugasi, ugasio se zauvijek.
Ah.
Ovo je za prvu silu. Morala sam to zapisati i sad mogu zaspati čistog uma i mirne duše. Do sutra ujutro.
petek, 14. december 2007
Čudno je to
Stojeći u redu u Konzumu navečer oko sedam sati s frendicom smo pričale gluposti. Točnije, razgovale smo kao i obično i izluđivale ljude oko sebe. Prešlo mi je u krv i više se ne obazirem na oštre poglede koji dopiru iz blizine. Na kraju uvijek ispadne da sam luda i apstraktna. Znam da moja mašta nema granica i stvari često doživljavam drukčije nego ostali. Drsko vjerujem da mi je upravo zbog toga u životu zabavno. Ako vrijedi ono "tko se puno smije, dugo živi" uskoro ću postati besmrtna. Svjesna sam da često zbunjujem svoje sugovornike, ali s vremenom se priviknu i na to. Na moje opće veselje postoji osoba s kojom mogu raspravljati o apslotno svemu na najnormalnije i najbizarnije moguće načine ( općenito primjećujem oskudicu takvih ljudi). Moja drskost seže tako daleko da se usuđujem tvrditi da me poneki ljudski razgovori zamaraju i da bježim od njih glavom bez obzira. Tako jednolično, tako dosadno, izrečeno po stoti put na isti način... Upravo zato trenutno oplakujem( izraz mi se sviđa) gubitak svog mp3 playera koji me često izvukao iz neprilika. Stojati u vlaku i slušati tuđe razgovore može biti ponekad vrlo zabavno..a također može dovesti do situacije u kojoj se zapitam gdje su mi slušalice. Kako bi Gospodinov rekao, ponakad smo intimniji s nekim ljudima više nego li su oni sa svojim bliskima. saznajemo detalje iz njihovih života koje imaju iz nepoznatog razloga potrebu podijeliti s većinom. Takav je život, svi to činimo na svoj način. I tako, još uvijek stojeći u redu ( a nije bio pretjerano dugačak), vjerojatno sam ostavila dojam neuračunljive, nezrele i glupe osobe (možda to i jesam...bilo bi zanimljivo znati). Zaključak sam izvukla iz onog tipičnog pogleda starije gosođe ispred sebe ( da ne kažem matrone, a eto, rekla sam) i njezinog prevrtanja očima. Istina, prilično smo se uživjele u dijalog. Smisao je naravno postojao, ali je bio poznat samo nama. Znam nešto o sebi što ta žena ne zna i zbog čega joj je uskraćena mogućnost objektivnog zaključivanja. Ljudi to često zaboravljaju. I tako smo je uspjele ubiti u pojam. Ima u tome neka vrsta naslade koja je poznata samo meni, kao što se " v norosti skriva posebna vrsta užitka, ki je znana samo norcu". Vjerujem da nitko ne može ispravno suditi o bugarskoj prozi koja stoji u redu u dućanu i iz nekog nepoznatog razloga predstavlja 'probrum publicum'. Ne želim odati tajnu, niti ću to pokušati izvesti na neki krajnje suptilan način. Činjenica je da smo svojim inspirativnim zaključkom spriječile dosadu. To je izrazito korisna zanimacija. Problem je u tome što se u tom začaranom, bajkovitom svijetu često nalazimo sami. To može biti i korisno ( vjerujte, samoća je ponekad itekako korisna), a i zamorno. Nije uvijek lako imati bujnu maštu, ako je nemaš s kim podijeliti. Bilo kako bilo, ( Dostojevski opet ne djelu!) pakosno zavidim normalnom čovjeku, ali u uvjetima u kakvim ga vidim, ne želim biti na njegovom mjestu. Možda je to posljedica mog skromnog egoizma, ali draga mi je kao takva. U zadnje vrijeme lijepo se razvija. Mašta naime. Ha. Danas sam se naime našla u dilemi. Da li sam ja više ćelava ili više pjevačica? Kad sam već kod Ionesca ( kod njega, jelte), čovjeka kojeg neizmjerno cijenim upravo zbog svog teatra apsurda, podsjetit ću se na to ( i veselo se naceriti) da nisam nosorog. Imam i rogove i nos, ali to očito nije dovoljno. I tako razmišljajući, potaknuta jučerašnjim nastupom svoje prijateljice i njezinim fenomenalnim pjevanjem, glasom i sve što uz to ide, zaključih kako sam vjerojatno više ćalava. To je zanimljivo saznanje budući da nije ono što bi ljudi na prvi pogled zaključili o meni. Ali, bez obzira na to koliko sam čupava, da, imam veće predispozicije. Volim ja kosu, ali nikad neću naučiti pjevati. Baš šteta... Zapravo je to jedan od primjera kako si kratim vrijeme na fakultetu, ako ne čitam ili se bavim latinskim ili naravno sjedim na kavi....i pričam gluposti, razumije se. Začarani krug. Zanimljivo bi bilo promatrati koliko je jedno povezano z drugim, jer naime sve od toga neizmjerno volim. Možda mi zato nikad nije dosadno. Sve dok znam da su mi na raspolaganju knjige koje će ostati nepročitane, latinski, kojeg nikad neću do kraja naučiti ( kao i sve ostalo i on se ne može savladati u potpunosti...i u tome čar) i hrpa gluposti koje ću izjaviti ( i gomila drugih stvari koje ne bi imalo smisla nabrajati....ali kao i svaki normalni smrtnik, i ja imam svoje prioritete, bez kojih, eto ne bi otišla na pusti otok), isplati se biti pomalo frik. Pomalo čudan. Ne znam točno što govorim, tako sam često čula od drugih. Drago mi je što u zadnje vrijeme sve više njih koristi taj izraz u pozitivnom smislu. Iako mi nikad nije pretjerano stalo do mišljenja nekih ljudi, ugodno je znati da si shvaćen, a ne prihvaćen ( u najidealnijem slučaju). Drago mi je kad netko nalazi inspiraciju u spilji kao svaki pravi pastir i ne srami se samog sebe nazvati dikobrazom. Imam ja puno od djeteta, s tom razlikom da sam nešto odgovornija i zrelija. Valjda. I tako kažu. Neki. I Ovidije i Mozart ( a oba neizmjerno cijenim) bili su, bar po pričanju, infantilni ( inače zazirem od nekih površnih zaključaka, ali ništa mi ne daje naslutiti da je to jedan od takvih). Pitam se da li to umanjuje njihovu vrijednost. Ne bi se htjela uspoređivati s njima ( bilo bi to prilično drsko i glupo), ali činjenica je da luckastost može itekako bogato uroditi. A sad, kad sam već kod djece, napomenut ću nešto, što me potaklo na razmišljanje. Situacija nije bila nimalo posebna, ali malo me ražalostila. Roditelji ponekad znaju ubiti dijete u djetetu. Sjedeći da stanici i čekajući vlak, dosađivala bi se da nisam načula razgovor između majke i njezinog, po mojoj presudi sedmogodišnjeg sina ( inače mi slične procjene baš i ne leže, dakle, sigurno je imao koju godinu više ili manje). Mali joj je pokazivao nekakve šarene figurice i kako to već biva, strašno zaintresirano pričao o tome kako je jednu od njih teže dobiti nego drugu, a onu pak treću najteže. Bio je tako iskreno u svom filmu da me zaintrigirao puno više nego li često jednolični i naporni razgovori mojih vršnjaka. Ali, ono što mi je još i više privuklo pažnju, bila je reakcija one starije osobe, njegove majke. Sjedila je potpuno indiferentno, možda ga je i slušala, ali ga očito nije baš shvatila. Djelovala je nekako hladno. Nešto me vuklo da se uključim u monolog i ravezem priču. Figurice su izgledale slatko, i vjerujem da bi se mogla izmisliti dobra priča. Ali, ništa od toga. Sve što je izašlo iz nje, bilo je monotono "aha" - ali, iskreno mislim da je isto tako mogla i šutjeti. Možda sam u krivu, ali prilično sam sigurna da je nemaštovita. Pitanje, što će jednog dana postati od tog djeteta. Možda također ozbiljni otac. Zanimljivo, sad je manje - više razigran klinac s dječjom maštom koja ne poznaje granice. Kao sva djeca. Blago njima. U poziciji u kojoj se nalazim, mogu reći blago meni ( iako to zvuči prilično smiješno...još bolje) jer ih shvaćam. Možda su za to krivi moji roditelji. Tko bi znao, ali po tome kako se ponašaju danas ( naravno, u najpozitivnijem mogućem smislu), moglo bi se zaključiti puno toga što ide u prilog toj tvrdnji. Uh, koji je to utjecaj. Čak i najvećim buntovnicima nikad ne uspije zatajiti svoje korijene, iako toga nisu nimalo svjesni. I tako se sjetih svog prezira prema rimskim gladijatorskim igrama. Možda to proizlazi iz činjenice da mi teta cijeli život nabija na nos kako im to jedino zamjera....Grci su uostalom njezin pojam upravo zato što te prljave igre nisu poznavali. Možda i zato što su "Rimljani ionako sve preuzeli od Grka". Bez obzira na to što uvijek bezuvjetno zagovaramo ono što najviše volimo iz tog ili onog razloga, smatram da nije tako jednostavno doći, preuzeti i imati. To zvuči odviše banalno. Kao ono: To se dogodilo tad i tad. Dogodilo se. I to podrazumijeva neku svima sličnu percepciju koja je, izrečena na taj način, doista neizbježna. Nameće se sama od sebe. Slava Rimljanima, najvećim eklekticima ikad! A možda je vezano i uz maminu "prijetnju" da će me "baciti lavovima i tigrovima" dok sam bila beba. U svakom slučaju, svaka im čast, uspjeli su u mene usaditi strahopoštovanje prema amfitetaru. Divim se arhitekturi ( što potvrđuje i činjenica da za rođendan želim rimsku arenu uz razne druge zanimljive detalje....Playmobil ima novu kolekciju i iskreno me oborio s nogu), ali ne sviđa mi se ono što su kasnije tamo izvodili. Ne sviđa mi se ni to što danas postoje mjesta gdje se slušaju narodnjaci, i jebi ga. I tako po svemu sudeći, za moje ponašanje i izražavanje ima povoda. Naravno da ima. Istovremano je reći da je netko lud, isto kao i reći da vlasnik psa mora biti ozbiljan. Ja sam istovremeno sve skupa, neovisno o tome koliko su te formulacije krive i površne. I luda, i vlasnik psa, i ozbiljna. Ljudi u glavnom ne shvaćaju razliku između "ozbiljan" i "odgovoran". Možda i shvaćaju, ako se potrude razmisliti o onome što govore, ili pak naivno smatraju da je to jedno te isto. A nekima je sve jasno. Takve volim najviše.
Stojeći u redu u Konzumu navečer oko sedam sati s frendicom smo pričale gluposti. Točnije, razgovale smo kao i obično i izluđivale ljude oko sebe. Prešlo mi je u krv i više se ne obazirem na oštre poglede koji dopiru iz blizine. Na kraju uvijek ispadne da sam luda i apstraktna. Znam da moja mašta nema granica i stvari često doživljavam drukčije nego ostali. Drsko vjerujem da mi je upravo zbog toga u životu zabavno. Ako vrijedi ono "tko se puno smije, dugo živi" uskoro ću postati besmrtna. Svjesna sam da često zbunjujem svoje sugovornike, ali s vremenom se priviknu i na to. Na moje opće veselje postoji osoba s kojom mogu raspravljati o apslotno svemu na najnormalnije i najbizarnije moguće načine ( općenito primjećujem oskudicu takvih ljudi). Moja drskost seže tako daleko da se usuđujem tvrditi da me poneki ljudski razgovori zamaraju i da bježim od njih glavom bez obzira. Tako jednolično, tako dosadno, izrečeno po stoti put na isti način... Upravo zato trenutno oplakujem( izraz mi se sviđa) gubitak svog mp3 playera koji me često izvukao iz neprilika. Stojati u vlaku i slušati tuđe razgovore može biti ponekad vrlo zabavno..a također može dovesti do situacije u kojoj se zapitam gdje su mi slušalice. Kako bi Gospodinov rekao, ponakad smo intimniji s nekim ljudima više nego li su oni sa svojim bliskima. saznajemo detalje iz njihovih života koje imaju iz nepoznatog razloga potrebu podijeliti s većinom. Takav je život, svi to činimo na svoj način. I tako, još uvijek stojeći u redu ( a nije bio pretjerano dugačak), vjerojatno sam ostavila dojam neuračunljive, nezrele i glupe osobe (možda to i jesam...bilo bi zanimljivo znati). Zaključak sam izvukla iz onog tipičnog pogleda starije gosođe ispred sebe ( da ne kažem matrone, a eto, rekla sam) i njezinog prevrtanja očima. Istina, prilično smo se uživjele u dijalog. Smisao je naravno postojao, ali je bio poznat samo nama. Znam nešto o sebi što ta žena ne zna i zbog čega joj je uskraćena mogućnost objektivnog zaključivanja. Ljudi to često zaboravljaju. I tako smo je uspjele ubiti u pojam. Ima u tome neka vrsta naslade koja je poznata samo meni, kao što se " v norosti skriva posebna vrsta užitka, ki je znana samo norcu". Vjerujem da nitko ne može ispravno suditi o bugarskoj prozi koja stoji u redu u dućanu i iz nekog nepoznatog razloga predstavlja 'probrum publicum'. Ne želim odati tajnu, niti ću to pokušati izvesti na neki krajnje suptilan način. Činjenica je da smo svojim inspirativnim zaključkom spriječile dosadu. To je izrazito korisna zanimacija. Problem je u tome što se u tom začaranom, bajkovitom svijetu često nalazimo sami. To može biti i korisno ( vjerujte, samoća je ponekad itekako korisna), a i zamorno. Nije uvijek lako imati bujnu maštu, ako je nemaš s kim podijeliti. Bilo kako bilo, ( Dostojevski opet ne djelu!) pakosno zavidim normalnom čovjeku, ali u uvjetima u kakvim ga vidim, ne želim biti na njegovom mjestu. Možda je to posljedica mog skromnog egoizma, ali draga mi je kao takva. U zadnje vrijeme lijepo se razvija. Mašta naime. Ha. Danas sam se naime našla u dilemi. Da li sam ja više ćelava ili više pjevačica? Kad sam već kod Ionesca ( kod njega, jelte), čovjeka kojeg neizmjerno cijenim upravo zbog svog teatra apsurda, podsjetit ću se na to ( i veselo se naceriti) da nisam nosorog. Imam i rogove i nos, ali to očito nije dovoljno. I tako razmišljajući, potaknuta jučerašnjim nastupom svoje prijateljice i njezinim fenomenalnim pjevanjem, glasom i sve što uz to ide, zaključih kako sam vjerojatno više ćalava. To je zanimljivo saznanje budući da nije ono što bi ljudi na prvi pogled zaključili o meni. Ali, bez obzira na to koliko sam čupava, da, imam veće predispozicije. Volim ja kosu, ali nikad neću naučiti pjevati. Baš šteta... Zapravo je to jedan od primjera kako si kratim vrijeme na fakultetu, ako ne čitam ili se bavim latinskim ili naravno sjedim na kavi....i pričam gluposti, razumije se. Začarani krug. Zanimljivo bi bilo promatrati koliko je jedno povezano z drugim, jer naime sve od toga neizmjerno volim. Možda mi zato nikad nije dosadno. Sve dok znam da su mi na raspolaganju knjige koje će ostati nepročitane, latinski, kojeg nikad neću do kraja naučiti ( kao i sve ostalo i on se ne može savladati u potpunosti...i u tome čar) i hrpa gluposti koje ću izjaviti ( i gomila drugih stvari koje ne bi imalo smisla nabrajati....ali kao i svaki normalni smrtnik, i ja imam svoje prioritete, bez kojih, eto ne bi otišla na pusti otok), isplati se biti pomalo frik. Pomalo čudan. Ne znam točno što govorim, tako sam često čula od drugih. Drago mi je što u zadnje vrijeme sve više njih koristi taj izraz u pozitivnom smislu. Iako mi nikad nije pretjerano stalo do mišljenja nekih ljudi, ugodno je znati da si shvaćen, a ne prihvaćen ( u najidealnijem slučaju). Drago mi je kad netko nalazi inspiraciju u spilji kao svaki pravi pastir i ne srami se samog sebe nazvati dikobrazom. Imam ja puno od djeteta, s tom razlikom da sam nešto odgovornija i zrelija. Valjda. I tako kažu. Neki. I Ovidije i Mozart ( a oba neizmjerno cijenim) bili su, bar po pričanju, infantilni ( inače zazirem od nekih površnih zaključaka, ali ništa mi ne daje naslutiti da je to jedan od takvih). Pitam se da li to umanjuje njihovu vrijednost. Ne bi se htjela uspoređivati s njima ( bilo bi to prilično drsko i glupo), ali činjenica je da luckastost može itekako bogato uroditi. A sad, kad sam već kod djece, napomenut ću nešto, što me potaklo na razmišljanje. Situacija nije bila nimalo posebna, ali malo me ražalostila. Roditelji ponekad znaju ubiti dijete u djetetu. Sjedeći da stanici i čekajući vlak, dosađivala bi se da nisam načula razgovor između majke i njezinog, po mojoj presudi sedmogodišnjeg sina ( inače mi slične procjene baš i ne leže, dakle, sigurno je imao koju godinu više ili manje). Mali joj je pokazivao nekakve šarene figurice i kako to već biva, strašno zaintresirano pričao o tome kako je jednu od njih teže dobiti nego drugu, a onu pak treću najteže. Bio je tako iskreno u svom filmu da me zaintrigirao puno više nego li često jednolični i naporni razgovori mojih vršnjaka. Ali, ono što mi je još i više privuklo pažnju, bila je reakcija one starije osobe, njegove majke. Sjedila je potpuno indiferentno, možda ga je i slušala, ali ga očito nije baš shvatila. Djelovala je nekako hladno. Nešto me vuklo da se uključim u monolog i ravezem priču. Figurice su izgledale slatko, i vjerujem da bi se mogla izmisliti dobra priča. Ali, ništa od toga. Sve što je izašlo iz nje, bilo je monotono "aha" - ali, iskreno mislim da je isto tako mogla i šutjeti. Možda sam u krivu, ali prilično sam sigurna da je nemaštovita. Pitanje, što će jednog dana postati od tog djeteta. Možda također ozbiljni otac. Zanimljivo, sad je manje - više razigran klinac s dječjom maštom koja ne poznaje granice. Kao sva djeca. Blago njima. U poziciji u kojoj se nalazim, mogu reći blago meni ( iako to zvuči prilično smiješno...još bolje) jer ih shvaćam. Možda su za to krivi moji roditelji. Tko bi znao, ali po tome kako se ponašaju danas ( naravno, u najpozitivnijem mogućem smislu), moglo bi se zaključiti puno toga što ide u prilog toj tvrdnji. Uh, koji je to utjecaj. Čak i najvećim buntovnicima nikad ne uspije zatajiti svoje korijene, iako toga nisu nimalo svjesni. I tako se sjetih svog prezira prema rimskim gladijatorskim igrama. Možda to proizlazi iz činjenice da mi teta cijeli život nabija na nos kako im to jedino zamjera....Grci su uostalom njezin pojam upravo zato što te prljave igre nisu poznavali. Možda i zato što su "Rimljani ionako sve preuzeli od Grka". Bez obzira na to što uvijek bezuvjetno zagovaramo ono što najviše volimo iz tog ili onog razloga, smatram da nije tako jednostavno doći, preuzeti i imati. To zvuči odviše banalno. Kao ono: To se dogodilo tad i tad. Dogodilo se. I to podrazumijeva neku svima sličnu percepciju koja je, izrečena na taj način, doista neizbježna. Nameće se sama od sebe. Slava Rimljanima, najvećim eklekticima ikad! A možda je vezano i uz maminu "prijetnju" da će me "baciti lavovima i tigrovima" dok sam bila beba. U svakom slučaju, svaka im čast, uspjeli su u mene usaditi strahopoštovanje prema amfitetaru. Divim se arhitekturi ( što potvrđuje i činjenica da za rođendan želim rimsku arenu uz razne druge zanimljive detalje....Playmobil ima novu kolekciju i iskreno me oborio s nogu), ali ne sviđa mi se ono što su kasnije tamo izvodili. Ne sviđa mi se ni to što danas postoje mjesta gdje se slušaju narodnjaci, i jebi ga. I tako po svemu sudeći, za moje ponašanje i izražavanje ima povoda. Naravno da ima. Istovremano je reći da je netko lud, isto kao i reći da vlasnik psa mora biti ozbiljan. Ja sam istovremeno sve skupa, neovisno o tome koliko su te formulacije krive i površne. I luda, i vlasnik psa, i ozbiljna. Ljudi u glavnom ne shvaćaju razliku između "ozbiljan" i "odgovoran". Možda i shvaćaju, ako se potrude razmisliti o onome što govore, ili pak naivno smatraju da je to jedno te isto. A nekima je sve jasno. Takve volim najviše.
Naročite se na:
Objave (Atom)
